Prilikom spoznaje da boluje od raka debelog creva, oboleli, a veoma često i njegova porodica, imaju osećaj suočavanja sa smrću. Tom prilikom se javlja osećaj potištenosti, teskobe i straha. Često se javljaju nesanica i gubitak apetita. Suočeni sa vlastitom smrću obolelom treba ogromna količina energije da zadrži optimizam i veru u izečenje tokom svih procedura i tretmana koje predstoje. Zbog svega toga, veoma je važno imati potporu osoba koje su edukovane u pružanju psihološke pomoći.

Porodica i najbliži treba da imaju veliku dozu empatije (saosećanja) i razumevanja prema obolelom. Ovakvu vrstu razumevanja teško je dobiti od lekara i medicinskog osoblja zbog njihove preopterećenosti svakodnevnim poslom. Podrška se može naći u Udruženju jer njega čine osobe koje su prošle kroz iste teškoće. Često je, u takvim prilikama, da se oboleli okrene veri I traži pomoć kroz duhovnost.

Bez obzira na koji put ili način se traži pomoć, važno je naći stvari u životu koje nas posebno vesele i bude u nama optimizam. Na bolne trenutke kroz koje smo prošli tokom lečenja treba što manje misliti. Dobro je podeliti ih sa drugima i pustiti da nepovratno odu...