Danas 17.08.2009

Nezavisno od trenutnog broja bolesnika, uznemirenje naše javnosti izazivaju izveštaji kako je raka u Srbiji svake godine sve više. To je u osnovi tačno, ali se pri posmatranju preterano strme ushodne krive gubi iz vida da broj zabeleženih ne znači uvek i broj stvarno obolelih.

Naime, zahvaljujući uspešnim naporima koje ulažu epidemiolozi zaduženi za registraciju raka, sve je manja nekada velika verovatnoća da ova bolest promakne neopaženo.

Zaboravlja se i na izrazito starenje autohtone populacije, kako zbog upadljivo niskih stopa rađanja tako i zbog stalnog odliva mladih ljudi. Tome doprinosi i veliki broj imigranata, od kojih mlađi produžavaju na zapad, a stariji ostaju da još više izmene uzrasnu strukturu stanovništva (a time i rizik od raka). Našu javnost neretko zbunjuju objašnjenja nekih stručnjaka s najvišim akademskim zvanjima o razlozima sve češćeg obolevanja od raka. Tako se za rak pluća, kao i za sve maligne tumore, često optužuju stresni uslovi života, a niz tumora, naročito kada je reč o štitastoj žlezdi, vezuje se za izlaganje osiromašenom uranijumu tokom i posle NATO bombardovanja. S druge strane, zasluga za sve ređu pojavu raka želuca pripisuje se lečenju jedne tvrdokorne infekcije ovog organa. Sve je to, naravno, daleko od istine.

Rak čini trocifren broj različitih bolesti, a za trećinu svih njih odgovorno je pušenje. Bez duvanskog dima, rak pluća, koji je danas najčešći uzrok umiranja među malignim tumorima, sveo bi se na jednu desetinu svoje učestalosti, a u sličnom procentu, za 80-90 odsto, smanjila bi se i pojava raka usni, usana, šupljine, ždrela, grkljana i jednjaka, dok bi efekat na niz drugih vrsta raka bio manji, mada još uvek vrlo značajan.

Za neosnovanost tvrdnji o kardinalnoj ulozi osiromašenog uranijuma ima mnogo argumenata, a najubedljiviji je da, osim rubnog područja u Pčinjskom okrugu, bombe sa ovim elementom nisu ni padale na centralnu Srbiju (na stranu što je najveća opasnost vezana za udisanje isparenja u samom trenutku eksplozije, a tome je bilo izloženo izuzetno malo naših građana).

Kada je reč o raku želuca, to je sve do završetka Drugog svetskog rata bio najčešći maligni tumor u mnogim razvijenim zemljama, a kod nas je vodeću poziciju zadržao još i tokom nekoliko posleratnih godina. Od tada se beleži naglašen nishodni trend, a na ulogu bakterije odgovorne za rak želuca, kao i za čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, naučnoj javnosti je skrenuta pažnja pre samo četvrt veka, dok je postupak lečenja započet još kasnije. Terapiji je do sada podvrgnut relativno mali broj ljudi, a tom bakterijom je zaraženo više od pola čovečanstva.

Najjednostavnije objašnjenje za smanjenje značaja raka želuca predstavlja način uskladištenja hrane, tj., preciznije, pronalazak frižidera. Nešto je složenije prostim rečima objasniti tzv. kohortni efekat koji je učinio da, biološkim nestajanjem generacije rođene pre nešto više od 100 godina, izbledi upečatljiva slika „čiraša", zgrčenih izraza lica, za koje su posle oslobođenja postojale posebne menze i kojih su bile prepune sve naše banje. Za razliku od svojih potomaka, odgajanih pod boljim higijenskim uslovima, oni su se u najranijem detinjstvu zaražavali bakterijom Helicobacter, a nezanemarljiv procenat tih paćenika kasnije je obolevao od raka želuca.