„Ne znam odakle da počnem. Trebalo bi od trudnoće u 2006. godini". Iako mi mala Mila nije izgledala kao trogodišnje dete, nisam još pitala za njene godine. Ubrzo sam shvatila da ne govorimo o tom detetu. „Kratko posle svadbe, ostala sam u drugom stanju. Mogla sam zvezde tada da dotaknem. Trudnoća je bila u redu i jedva sam čekala dan kada ću roditi svoje dete.

Bila je sreda veče kada sam u sedmom mesecu trudnoće shvatila da dva, tri dana nisam osetila da se beba u stomaku pomera. Kako sam imala zakazan redovan pregled za ponedeljak, pozvala sam svog doktora da me primi ranije. Znala sam da je sve u redu, ali sam htela da budem mirna. Otišla sam sa svojim suprugom kod lekara u subotu. Tog dana saznala sam da je moja beba sama pritisla pupčanu vrpcu i prekinula dotok kiseonika. Da nije živa. Otišla sam na porođaj koji je trajao od 12 časova popodne do 7 sati uveče. Prolazila sam kroz agoniju. Taj bol neću zaboraviti. Ne porođajne bolove, već činjenicu da sam znala da rađam bebu koja neće disati. Posle sedam sati, rodila sam dete, ali plača nije bilo. Ono u meni nije živelo već četiri dana. Boleo me je svaki deo tela. Ali znala sam da moram da budem jaka.

Znala sam da moram dalje i znala sam da bih bila dobra majka. I da ću to jednog dana i biti. Verujem da sam zbog snage svoga uma i pozitivnosti koju sam u sebi nosila, uprkos sopstvenoj tragediji, u tome i uspela. Posle tri meseca, opet sam zatrudnela. Opet sam letela. 25. novembra 2007. godine rodila sam savršenu i zdravu devojčicu, Milu."

Haos u nastavku

Gledala sam u tu devojčicu koju je Ljiljana hranila supom. Malenim prstićima razbacivala je rezanca svuda po stolu, a divan prizor njih dve, koji je za mene postajao nezaboravan, prekinut je još jednom istinito surovom pričom. „Mila je napunila tri meseca, kada su grudi počele da me bole zbog mleka. Mislili smo da je mastitis. Četiri sata mi je patronažna sestra masirala grudi pokušavajući da razbije mleko. Bol je bio nepodnošljiv. Desnu dojku smo u potpunosti uspeli da saniramo, ali iz leve ni kap mleka nije potekla. Pošto je prva trudnoća bila poodmakla, a posle tri meseca sam opet zatrudnela, zaključili smo da je u pitanju zaostalo mleko iz prethodne trudnoće. Dobila sam injekcije za prekid mleka koje se nakon petnaest dana apsorbovalo, a grudi su smekšale. U levoj dojci, međutim, ostalo je nešto čvrsto. Gledala sam svoj odraz u ogledalu i videla da moja dojka izgleda čudno. Videla sam, ali nisam želela da vidim, sve dok se moj suprug nije uspaničio. Shvatili smo da ipak nešto nije u redu.

Otišli smo u bolnicu. Posle urađenog ultrazvuka ustanovljen je maligni tumor u levoj dojci. Rekli su mi da dođem sutra na Institut za onkologiju i radiologiju Srbije. Neki doktor, ne sećam se kako se zove, ali se sećam da sam u tom momentu htela da ga izljubim, uzeo je moje snimke i rekao da je u pitanju mastitis. Olakšanje je bilo neopisivo. Potom je došla i doktorka Dinčić, dijagnostičar i radiolog, i podigla te iste snimke. Gledala sam u njeno lice i bilo mi je jasno. Ipak je maligni tumor. I ja ga imam. Moja cela leva dojka bila je zahvaćena rakom. U tom momentu bila sam luda. Nesvesna onoga što mi se događa.

Posle sedam dana imala sam zakazan konzilijum. Otišla sam i sela ispred pet lekara među kojima je bila i moja doktorka, Snežana Šušnjar." Nisu joj ništa govorili. Samo je posmatrala kako se gledaju, dok je sudbina pokazivala svu svoju neizvesnost. „Odlučili su da idem na hemoterapiju, ali sudeći po stanju u kom sam se nalazila, rekli su mi da hemoterapija možda i ne uspe. Pre prve hemoterapije osećala sam užasan strah. Najveći moj strah bio je kada pogledam Milu. Mislila sam: „Bože, ako umrem, ona me se neće ni sećati." Noći su bile grozne. Jedva sam čekala da legnem i isplačem se. Nisam htela da plačem pred majkom, detetom i suprugom. Njima je bilo jednako teško. Najgora misao koju sam imala bila je neposredno posle sahrane jednog prijatelja na kojoj sam bila. Pomislila sam, samo da me ne sahrane u drvenom kovčegu." Razgovor je prekinuo Ljiljanin suprug Milan. Od momenta njegovog ulaska osetila se još jedna toplina u domu porodice Cerovac. To je bila toplina ljubavi. Sedela sam bez reči i slušala jednu hrabru mladu ženu, shvativši da je ovo što priča sada tako daleko iza nje. „Posle takvih misli, rekla sam - sad je dosta. Dosta je bilo plakanja. Dosta je bilo tugovanja. Ti, Ljiljana, od ovoga nećeš umreti. Rak neće pobediti tebe. Ti ćeš pobediti njega.

Od tog dana, pozitivnija nisam mogla da budem. Sa Milom sam provodila svaki trenutak. Igrale smo se, šetale, učile da hodamo i da jedemo. Bilo je momenata kada sam zaboravljala da sam uopšte bolesna. Primila sam šest najagresivnijih hemoterapija koje čovek može izdržati. Ali ni ona nije uspela. Stanje je bilo nepromenjeno. Dodali su mi još dve hemoterapije. Sa zračenjem sam počela 12. avgusta 2008. U naredna dva meseca, preživela sam 35 zračenja. Odlazila sam svakog dana, a zgrada koju sam prezirala postala je moj dom. Zgrada Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, koju nisam mogla ni da pogledam. I to ne zbog svoje bolesti. Sa devetnaest godina sahranila sam oca koji je bolovao takođe od raka. I on je svakodnevno odlazio u tu zgradu. I on je imao rak.